I ovo je arheologija

U internet izdanju lista Tabloid, u broju 153, objavljen je članak Saše Segedinskog koga neću komentarisati jer znam stanje u srpskoj arheologiji, ali vama ga preporučujem da pročitate. Možda je i u vašoj sredini nešto slično.

Bračni i vanbračni nekrofili
__________________________________________

Iskopavanja

Haos u srpskoj arheologiji i propadanje kulturnog nasleđa

U arheologiji danas vlada neviđena zavist, sujeta, diletantizam, uzurpacija, nepozitam i anarhija. Iako u svetu danas postoji čitav niz privatnih preduzeća koja legalno vrše arheološka iskopavanja i učestvuju na tenderima za ispitivanja duž trasa autoputeva i sličnih radilišta, dotle je kod nas arheologija zakonom pretvorena u privatnu prćiju Arheološkog instituta, fakulteta i muzeja koji su pretvoreni u stovarišta neobrađenog materijala koji na obradu čeka decenijama, a u nekim slučajevima i duže od jednog veka.

Saša Segedinski
Srpska arheologija je teško bolesna. U arheološkim krugovima veoma ja rasprostranjen nepotizam. Nikola Tasić, dugogodišnji direktor Balkanološkog instituta SANU i kratkotrajni direktor Narodnog muzeja, svog sina Nenada je zaposlio kao asistenta na Filozofskom fakultetu gde je kasnije osnovao i fantomski Centar za digitalnu arheologiju kome Fakultet zapravo pruža logističku podršku. Nenad Tasić istovremeno je i direktor projekta “Vinča” i ostaće zabeležen slučaj kada je Nikola Tasić u ime SANU u jednom trenutku besparice projektu “Vinča”, gde je Nenad Tasić direktor, finansijskom injekcijom omogućio dalji rad. Nikola Tasić je po rotarijanskoj liniji kućni prijatelj sa suprugom Mile Popović-Živančević iz Narodnog muzeja koju je Tasić senior postavio na mesto predsednika Upravnog odbora Muzeja grada Beograda u vreme kada je Nenad Tasić bio u kombinaciji za mesto direktora Muzeja grada Beograda. Još je zanimljivije da je Mila Popović-Živančević i magistrirala i doktorirala kod Nenada Tasića. Postoje još brojni slučajevi nepotizma.
Najsvežiji takav primer jeste slučaj Živka Mikića, profesora antropologije na Filozofskom fakultetu. Mikićev sin Ilija studira arheologiju i nije bio u stanju da položi ispit kod prof. dr Mihaila Milinkovića tako da je formirana komisija za ovaj slučaj u kojoj je, pored ostalih, bio i dr Đorđe Janković. Mikić junior je napokon položio ispit, a Mikić sada piše referat za izbor Jankoviću. Ilija Mikić treba da diplomira kod Aleksandra Jovanovića koji je član komisije za reizbor Jankovića.
U arheologiji su i kućna prijateljica Nenada Tasića Staša Babić, ćerka novinara Dragana Babića i druga žena pokojnog Miodraga Tomovića, čija je prva žena Vesna Dimitrijević takođe na fakultetu. Dimitrijevićeva je inače radila na Rudarsko geološkom fakultetu i sa 1/3 radnog vremena na Filozofskom gde je prešla kada je na Rudarsko geološkom izabrana za redovnog profesora.
U Arheološkom institutu je i Dragana Antonović, ćerka Antonija Antonovića iz Geoinstituta. Izvesni Duško Mihajlović sa Fakulteta napravio je svojevrsnu porodičnu manufakturu jer njegova žena Bojana Mihailović iz Narodnog muzeja radi doktorat kod svog muža, a ćerka studira arheologiju. Aleksandar Popović, sin pokojnog Vladislava Popovića, profesora Filozofskog fakulteta, inače sestrić eksdirektora Vizantološkog instituta Božidara Ferjančića, radi kao upravnik odeljenja za klasične nauke i živi sa Ivanom Popović iz Arheološkog instituta, inače svojom poslednjom maćehom, kako bi sve ostalo u krugu porodice.
Gordana Milošević iz Arheološkog instituta je žena Miloša Jevtića sa Filozofskog fakulteta. Na Fakultetu radi i Miroslav Vujović, sin Gordane Marjanović-Vujović iz Narodnog muzeja i Branka Vujovića, bivšeg rektora Univerziteta umetnosti, svojevremeno optuženog za uzimanje mita.
U Muzeju grada Beograda radi izvesni Adam Crnobrnja, sin Nikole Crnobrnje, koji je takođe radio u istom muzeju. Crnobrnja, inače kandidat DSS-a u Obrenovcu, blisko sarađuje na projektima Miroslava Lazića koji je takođe iz Obrenovca, a Lazićevog sina, inače studenta arheologije stalno angažuje na svojim projektima.
Poseban je slučaj Mileta Stojića iz Arheološkog instituta, poznatijeg kao Mile Če Gevara, koji je na svom projektu zaposlio čitavu familiju. Stojić je inače nezakonito doktorirao kod Dragoslava Srejovića iako nikada nije magistrirao.
Danica Popović iz Balkanološkog instituta druga je žena Marka Popovića iz Arheološkog Instituta.
Arheološki institut dugo vremena bio je privatna prćija Miloja Vasića, unuka mnogo slavnijeg arheologa Miloja Vasića, a na mestu direktora nasledio ga je izvesni Slaviša Perić, anonimus iz Visokog koji ne govori nijedan strani jezik, koji je, preuzevši funkciju direktora, iz Visokog doveo svoju sekretaricu.
Štićenik Miloja Vasića bio je Miomir Korać, sadašnji pomoćnik ministra kulture i rukovodilac radova na Viminacijumu kraj Kostolca. Iako je Viminacijum trenutno najizvikaniji lokalitet u Srbiji, malo se zna da se otkup njiva na području samog arheološkog lokaliteta vrši preko firmi u vlasništvu prijatelja Miomira Koraća. Javna je tajna da je Korać za svoju knjigu o rimskom slikarstvu uglavnom prepisao doktorat Srđana Đurića.
Osim Viminacijuma, koji je već duži niz godina ekskluzivni teren Miomira Koraća, on je odnedavno kao svoju ekskluzivu prisvojio i lokalitete Gamzigrad i Medijana kraj Niša, iako su te lokalitete godinama istraživali drugi naučnici. Korać je inače predsednik odbora za Gamzigrad.
Iako je Dragoslav Srejović poznat po otkriću Lepenskog Vira, malo se zna da je on osnovao i Centar za arheološka istraživanja na Filozofskom fakultetu. Zvuči neverovatno, ali ovaj centar nema nijedno radno mesto, ali su ista ta nepostojeća radna mesta finansirana nenamenskim preusmeravanjem namenski doznačenog novca za naučnoistraživačke projekte drugih kolega čiji su budžeti na ovaj način znatno umanjeni. U ovom centru rade izvesni Miroslav Lazić, Miodrag Sladić, Mira Ružić, Dušan Mrkobrad, Stevan Lazić i Stevan Đuričić, a neki od ovih ljudi danas nezakonito učestvuju u izvođenu nastave, iako nemaju zakonom propisane uslove za to.
Nenamenskim trošenjem namenskih sredstava za projekte nedavno se pojavio novi arheološki časopis “Arhaika” u izdanju samog Centra, iako matično odeljenje do danas nije pokrenulo svoj časopis. Iako je biblioteka Odeljenja za arheologiju jedna od najvažnijih arheoloških biblioteka u Srbiji, veliki deo knjiga umesto u nju, odlazi u Centar za arheološka istraživanja i ostaje nedostupan studentima i nastavnom osoblju Fakulteta.
Osim bračnih, u arheologiji veliki značaj imaju i vanbračne veze. Nakon Dragoslava Srejovića, koji je svog dečka angažovao na radu u Gamzigradu, danas su najpoznatiji arheološki parovi Emina Zečević i Slobodan Fidanovski iz Narodnog muzeja, Vesna Manojlović iz Novog Sada i Marin Brmbolić iz Republičkog zavoda, Mihajlo Milinković sa Fakulteta i Vesna Topić iz Narodnog muzeja.
Pre nekoliko godina zabeleženo je sramno ponašanje Đorđa Ćapina iz hercegnovskog muzeja. Pošto se nalazi očigledno nisu uklopili u potrebe Ćapinovih teorija, napravljen je “slučaj” koji je u štampi propraćen tekstovima sa senzacionalističkim naslovima tipa: “Rukovodilac radova prisvojio nađeni materijal?”, “Arheolog iz Beograda neće da preda nalaze sa poluostrva Luštica”. Slučaj je na kraju stigao i do suda, a u pozadini celog ovog slučaja bile su Ćapinove pseudonaučne ideje koje nemaju nikakve veze sa arheologijom, i kojima su veoma smetali rezultati iskopavanja.
O tome postoji i najsvežiji primer iz pančevačkog muzeja gde je 2006. godine Vojislav Đorđević odbio da omogući mlađoj koleginici iz muzeja da fotografiše predmete, te je ona morala na naučnom skupu u Pirotu da govori bez projekcija. U muzeju u Pančevu situacija je tragična.
Iako u zbirci ima preko 30.000 predmeta, inventarisano je svega 7.000, a Đorđević i njegova žena, koja je tamo takođe kustos, ne daju pristup zbirci trećem kustosu arheologu u istom muzeju. Kao predsednik Upravnog odbora pančevačkog Zavoda za zaštitu spomenika kulture, Đorđević je progurao pokretanje procedure za proglašenje lokaliteta “Slatine” za nepokretno kulturno dobro, iako od crkve nema sačuvanog ni kamena na kamenu. Zahvaljujući nekrofiliji arheologa, arheološke zbirke sve se više pretvaraju u prave spomen-kosturnice jer se doslovce dovlače kubici kojekakvih ljudskih i životinjskih kostiju radi često nepotrebnih antropoloških i statističkih analiza. Pre nekoliko godina, prilikom popravke krova na zgradi Republičkog zavoda za zaštitu spomenika kulture, iz raznih budžaka pored potkrovlja i na samom tavanu pronađeno je 4 kubika ljudskih kostiju koje je sa raznih terena tamo dovukla Gordana Cvetković-Tomašević. Nekrofilna tradicija nastavljena je i nedavno kada je u Zavod ogromnu količinu kostiju dovukla Emilija Pejović koja je prekopavala monašku nekropolu u manastiru Gradac. Kosti su donete navodno radi antropoloških analiza, ali se ispostavilo da su bezvredne jer su sahranjeni monasi u Gradac došli sa raznih strana i statističkom obradom se ništa nije moglo dokazati. Gotovo dvadeset pet godina u depou Narodnog muzeja u Pančevu leži 5 kubika životinjskih kostiju koje su donete sa arheoloških istraživanja u Opovu i koje su odavno obrađene. Tamo su depoi toliko zakrčeni koječime da je nedavno 2 kubika ljudskih kostiju istovareno u fotolaboratoriju.
U poslednje vreme, u “nacionalnoj arheologiji” moderno je dovlačenje bezvredne grnčarije; donose se i najmanji komadići zdrobljenih posuda, koje se onda prebrojavaju i statistički obrađuju. Ovu “školu nacionalne arheologije” pokrenuo je Đorđe Janković sa Filozofskog fakulteta.
Marko Popović je uzurpirao terensku dokumentaciju arhitekta Milana Ivanovića i delom falsifikovao činjenice kako bi dokazao svoje teorije. Ovo je obelodanio arhitekta Aleksandar Ivanović koji se time jako zamerio strukturama u Beogradu.
Iako lokalitet Caričin grad kod Lebana predstavlja “poligon” naših i francuskih arheologa, danas je u katastrofalnom stanju! Jedva da se išta radi na čišćenju lokaliteta i njegovoj pripremi za bolju i bezbedniju prezentaciju turistima. Unaokolo su otvorene sonde koje su ostale posle poslednjih iskopavanja, preko lokaliteta teče kanalizacija koja je pretnja posetiocima, a na sve strane su gomile kamena i opeke za neku rekonstrukciju u dalekoj budućnosti. Tako na ruševinama ranohrišćanskog Caričinog grada dragoceni bogato klesani kapiteli baze i venci leže razbacani i polupani po lokalitetu, izloženi kiši i mrazu.
Carska palata u Gamzigradu danas se doslovce raspada. Nakon radova Milke Čanak-Medić, nezaštićene su ostale mramorne obloge zidova i rimski hidraulični malter koji se danas raspadaju na velikim površinama. Zidovi su nadzidani i fugovani produžnim malterom sa dodatkom cementa, tako da zbog mraza danas sve puca i odvaljuje se. Sačuvani rimski podovi pucaju zbog mraza. Veliki deo kompleksa je zbog histerije izazvane 1993. godine ubrzo sa spoljne strane iskopavan buldožerima, praktično bez arheološkog nadzora. Tako su zidovi, ponegde visoki i 15 metara, ostali nezaštićeni i izloženi kiši i mrazu i do danas su se njihovi gornji delovi urušili i više od 1 metra. Po čitavom kompleksu razbacani su arhitektonski fragmenti, a Brana Stojković Pavelka je jedan od dva mauzoleja na obliženjem brdu prelila sa nekoliko kofa bele mase nepoznatog sastava čiju je otpornost na taj način ispitivala.
Tragično je stanje i na lokalitetima na Đerdapu. Lepenski vir je skoro 40 godina pod privremenim krovom, a u samom muzeju posetioci nemaju ni najobičniji WC. Sva utvrđena konzervirana su cementnim malterom i danas se zidovi uveliko raspadaju od mraza. Trajanova tabla stoji nedostupna iznad Dunava, Trajanov most nalazi se u baruštini.
Terme u beogradskom Studentskom parku su zatrpane, a prezentacija onih ispred Filozofskog fakulteta je uklonjena.
Sve više se vrše opskurna pseudonaučna iskopavanja, sve se manje nalaza objavljuje, sve se više lokaliteta devastira, a sve manje konzervira.

.
Stari šporet u rimskoj palati

Zbog nerada Svetlane Vukadinović nekonzervirane su ostale kasnoantičke bazilike na Jelici. U Nišu je već 20 godina nezaštićena oktagonalna palata sa mozaicima koja je pretvorena u džunglu. To nije usamljen primer, najveći broj istorijskih spomenika u Nišu lagano nestaje: u ranohrišćanskoj grobnici sa martirijumom jedino se mogu videti stari dušeci, jedna vrata od nečijeg “juga” i stari šporet. Na prostoru brda Bubanj, na teritoriji samog grada, kao i na Humskoj čuki (pet kilometara severno od grada) nalazili su se arheološki ostaci iz kamenog i bronzanog doba. Humska čuka je bila predmet interesovanja i profesora sa Harvarda. Ovaj lokalitet i dalje stoji potpuno nezaštićen, pa meštani u tunelima ove arheološke retkosti prave veselja dok se njihova deca igraju praistorijskim alatima.

4 Responses to “I ovo je arheologija”


  1. 1 igrarije August 12, 2008 at 10:35 pm

    Ovakve price nisu, izgleda, samo uobicajena pojava u Srbiji. Cini se da su ovakve price gotovo OBAVEZNE za takozvane akademske krugove. Tako je to kad pozivanje na multikulturalizam ide ruku pod ruku sa provincijalnim duhom…

    Oni koji to sve mogu da promene nisu, naravno, dobrodosli.

    Pozdrav.

  2. 2 Alex November 8, 2008 at 8:00 pm

    Citavsi ovaj tekst vratih se nakratko u taj svet. Pripadao sam tom esnafu dugo godina, radio s tim ljudima. Ima tu i postenih naucnika. Malo ih je, nazalost, te neke stvari u tekstu koji je Dragoljub preporucio jesu nepobitne cinjenice. I zalosne. Eto, toliko mi je prijalo da se vratim u taj svet. A sada nesto drugo – naucnika kakav je Dragoljub vise nema u srpskoj arheologiji. Tako dobrih ljudi, postenih likova sa petljom, ova sredina vise ne gaji, zaustvlja ih i unistava na prvom koraku koji naprave ka necemu novom. Taj covek je definisao lik rimskog legijskog logora u Beogradu, digao je znacaj nase metropoli na svetski nivo. I sve sto je objavio je istina, i samo istina. Neka mu je svaka cast!

  3. 3 Nebojsa December 5, 2008 at 7:56 pm

    prijatelju sve ti verujem sta si napisao u tekstu – ” I ovo je arheologija ” … zato sto sam iskusio na svojoj kozi ali na svoj nacin. Zaljubljenik sam u arheologiju od
    studentskih dana i smatram se velikim amaterom u tome… samo jedan od 10 arheologa zasluzuje taj naziv jer ovih devet su obicni kancelariski pacovi. To je dosta slicno sa onim italijanskim filmom ” Ime ruze ” , knjigu pisao cini mi se Umberto Eko. Zato je plemenita arheologija u opasnosti i velikoj krizi jer oni koce sve napredne ideje i nova otkrica koje su veoma korisne za celo nase izludjeno drustvo koje tone sve dublje i dublje zbog takvih kako si ih ti opisao. Po zanimanju sam samostalni likovni umetnik [akademac]. Svaka ti cast na hrabrosti i razboritosti za ovaj tekst.

  4. 4 Milorad July 20, 2011 at 4:48 pm

    Drago mi je da sam naisao na ovaj tekst. Sedamdesetih sam radio sa Dr. Milkom Canak, njenim muzem Medic Miloradom i prof. Srejovicem na Gamzigradu, Lepenskom Viru, Arilju i kao samostalni saradnik na Caricinom Gradu. To su bila vremena. Dusa me boli kada cujem kako se ponasaju prema nasim spomenicima. Jos kao student arhitekture sam ucio da se nikako ne upotrebljava cementni pa cak ni produzni malter koji ovi laici danas koriste. Gde je M. Medic da “zamesi” rozikasti malter po starom receptu ili da doda malo meda da bi se sacuvala vlaznost maltera za mozaike. Gde je ono vreme kada smo MORALI na jos na terenu da dokumentujemo arhitektonske i pokretne nalaze? Ljudi, pa ovo je nase KULTURNODOBRO I BOGATSTVO a ne necija prcija.
    Zao mi je da se sve to dogadja i ujedno milo sto vise nisam u tim krugovima, jer, kakav mi je jezik – ne bih dugo opstao.
    Gospodine Segedinski, svaka vam cast na clanku.


Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s





%d bloggers like this: